ponedjeljak, 10.07.2006.
Nikad više princeza...
|
Sjedili smo na polumračnim,hladnim stepenicama i privikavali oči na tu skromnu svjetlost koja nas je takoreči obasjavala.Željela sam znati tajnu,isto onoliko koliko je on želio ostati tajnovit.Uz sav moj trud on i dalje svoju tajnu zadržava za sebe i ostaje mističan,uz obrazloženje da će se oda li mi tajnu pretvoriti u žabu i trebati čekati princezu da ga poljubi da bi ponovno došao na svoje.A princeza,kaže on,više i nema toliko.Jako,jako su rijetke.Ustane i krene dalje,usput napominjuči kako izgledam ljepo.A ja se mislin kako ne izgledam dovoljno lijepo,ne izgledam dovoljno princezasto.Prošli su mali trenutci,prošli i sati,dani pa i tjedni.I došla je ta noć kad sam se zaista osječala princezasto.Dovoljno lijepo čak i za njega.I ponovno mračna noć i hladne stepenice(ne one iste,neke druge) i ponovno mi,nas dvoje.Isti kao i onda,samo što sam ja bila princeza,ili kako je on rekao dok mi je prstima klizio po licu kao da da se uvjerava u istinitost te situacije.' Prekrasna mlada dama'.Da,to sam bila tu noć.Princeza dostojna čak i njegovih poljubacaA tajna?.Ne nju mi nije otkrio.Čak ni tada.
Od tada je prošlo dugo vremena,čini mi se cijela vječnost,on je negdje nestao,skrivao se po kutovima,prolazio istim ulicama kojima sam i sama prolazila,samo u različitim trenutcima,rekla bi čak i krivim trenutcima.On je svoje princeze tražio u nekim drugim licima,a ja sam tražila neke nove mistične tajne na nekim drugim rukama.Al isto bi se uvijek stvorio tu kada bi mi suze zamijenile osmjeh i pomogao koliko je mogao.A vjerujte mi,itekako je mogao i može još uvijek.On čuva ključ neke moje tajne u sebi,a ja ključ njegove tajne nikad neću dobiti.Jer predugo vremena je prošlo.Od tada sam bila i nečija vila,snjeguljica,leptir pa i pepeljuga.Ali nikad,nikad više,kao one noći,princeza. |
četvrtak, 22.06.2006.
Oči pamte sve...
|
Oko nas je zavladala tama. Nikakva svjetlost do nas nije dopirala osim mjeseca koji se žuto smijao promatrajući zaljubljene duše. Klupa zaboravljena od ljudi, nagrižena od vremena, izlizana od nezainteresiranih pogleda tu noć bila je naše mjesto. Samo naše mjesto. Jedini svjedok naše ljubavi. Jedini svjedok istine koju donosi noć. Svjedok suze koja je neprimjetno kliznula niz moje lice i izgubila se negdje na mojim grudima. Ali ta suza nije nosila tugu…ona je nosila sve naše uspomene i trenutke. Kažeš da ruke pamte, ali ja ne mislim tako. Oči pamte sve. Moja suza je bila suza naše priče, ne tako lijepe priče, ali ipak naše. Priča koja je daleko od kraja. Mi smo daleko od kraja. Tako smo lijepi…blistamo i drugima je teško gledati nas zbog sjaja naših očiju. Ponovno ti kažem, oči pamte sve. A sada me poljubi, onako kako ja volim…tu, na trošnoj klupi, ispod žutog mjeseca… Hajde, zasjenimo ga svojim očima.
 |
ponedjeljak, 19.06.2006.
|
Imam jednu tužnu vijest…mislim kako za koga…nekima to neće ništa značit, ali evo za ove koje je briga- Hrvatska i Japan su ostali 0:0.
Zezan se, nije to THE vijest, THE vijest je ta da je jučer oko 13:00 Sanda sila na avion i polako ali sigurno krenila u SAD… Vraća se…paaaa…za dva miseca otprilike.  Sinoć je bia taj tužni rastanak, a ja inače mrzin rastanke, samo ću spomenit da san se lani rasplakala kad je Tina išla na skijanje 10dana!!! A sad Sanda ide u Ameriku (je bi me Grube sad spalila da me čuje), pardon, u SAD, i to ni manje ni više nego do kraja lita… A ja san imala bijednih 5min za pozdravit se s njon, da ne spominjen da je kraj mene bia Darki koji bi me razapea da san nedaj bože suzu pustila  . Igrom slučaja, to nije bia pravi rastanak, jer san otrčala za njima na bus, pa je THE rastanak nastupia u busu…i bilo je tako tužno i nestvarno… Ona izlazi iz busa, a ja i Tina ne mičemo pogleda sa nje imajući na umu da ćemo je sljedeći put moć pogledat tek…pa na ekskurziji…a to se čini taaako daleko. I tako nam je otišla Sandy, ostavila mi je svoj mobitel, pošto svi znamo kakve sriće ja iman sa mobitelima, točnije zvučnicima, pa eto da se mogu pristojno javit kad me ljudi zovu, i sad svaki put kad bacin pogled na taj mobitel sitin se nje… Znan, znan da vrhunski dramatiziran, i da većina vas vjerovatno sad koluta očima, ali previše smo se navikle na nju…i onda ona ode. Pa ko će bit naša hiperaktivka br.1? Dobro, aj, br.2, ja sam ipak nenadmašiva… Ko će bit naša strejterica i u baš svakoj prilici pit Coca colu ili nešto sl. Ko će điravat sa mnom okolo kad me uvati hiperaktivnost? Ko će plesat i skakat sa mnom i bacat se u šutke kad Tina ne bude raspoložena? Ko će se zamazat sladoledon svaki put kad mu se približi? Ko će nas učit kako se vrti oni štap za mažoretkinje? Ko neće vadit jednu slušalicu iz uha BAŠ NIKAD (e, sanda, palo mi je na pamet…kad si se krizmala, kako si to izvela, mislin slušalice, mp3 i to…?)? Ko će bit taj ko ostavlja mobitel doma jer ga nema di stavit, ali zato se od mp3ce ne odvaja na više od metra (ovo me podsjetilo na ono kad je Tina u primošten zaboravila ponit ručnik i aparat, ali je zato ponila iglu i konac)? Ko će bit taj ko ima energije za četvero ljudi sad kad nam Sande nema… Aaaah…neće to bit lito kakvo je moglo bit sa njon… Šteta… Al briga nju, ona će harat po New Yorku i smijat se nama u ovom selu…Sanda fališ nam… I, da, lipo se provedi…nemoj nas zaboravit…i stavi crno bijelu sliku na blog…  |
četvrtak, 15.06.2006.
Policajac vidi sve!
|
Vjerojatno željno iščekujete novi post, i ispričavan se šta ste ovoliko čekali, ali valjda i sami svaćate…škola, kraj godine, učenje, ne spavanje… Ali vridilo je, naime prošla san sa 4
 …manje-više smo svi dobili ono šta smo tili…i sad iman lito isprid sebe koje obećava. Sinoć je bila proslava završetka školske godine (kako fancy zvuči), a di drugo nego na katalinki(više nije tako fancy…sad je dobro)… E toliko ljudi na jednom mistu nisan stvarno odavno vidila. Dolazim gore oko 9ipo i mislin se «ma neće još nikoga bit…», al san se ugodno iznenadila kad san vidila toliku masu ljudi… Do 11uri ih se toliko nakupilo da san se osjećala ka na nekom mini woodstocku… Ekipica do ekipice, valjaju se po travi, vino se toči, grla se deru, gitara svira pismu koju je upravo čula od ekipice do i tako u nekim trenutcima cila ta masa ljudi pjevuši (a šta san skromna-urliče) istu pismu… Ja sam kao i obićno neprestano zujala okolo, ponajviše zahvaljući tome šta su moji dragi prijatelji našli najgluplje moguće misto, neko misto koje je i sam bog zaboravia, izolirano, preneudobno-izbor ti je ili na sike ili u trnje, 3.nema, i definitivno preblizu mora ako se mene pita  …tako da sam izabrala lutanje uokolo, bila sam dežurna osoba za sve, vodić svima onima koji traže grmiće za ovo ili ono, vodić svima onima koji su se izgubili, koji nešto traže i sl… Sva srića šta je tu bila moja hiperaktivka Sanda koja je bila raspoložena za lutanje sa mnom, sve dok nije svatila da je to uzaludno jer srećem previše poznatih ljudi i predugo se zadržavam… hvala bogu da je to relativno kasno svatila (kako ću ja kad mi ti odeš ća???). I tako se približila ponoć, Stanin rođendan, a njega nigdi… A onda se skupia dream team-ši ši mejaši, paparazzi Petra, hiperaktivka Sanda i ja nezamjenjiva sa svojim glasom koji je tijekom dana netragom nesta-i krenusmo u potragu za slavljenikom Stanon… Ne znam kako je ljudima okolo izgledalo to, nas 6 nadobudnica lutamo okolo i vićemo u ritmu Stana, Stana, STANA…ali nama je bilo zabavno. Kad smo svatile da ga nećemo nać tek tako, snimile smo mu rođendansku čestitku Sandinim digitalcem, samo da spomenem da je izvor svjetlosti bia policijski auto … nadan se da će to bit priloženo na njenom blogu. Onda su mejaši odustali, a nas 3preostale upornice otišle na baće, našle Stanu, isćestitale mu, i uputili se nazad na katalinka, a na ulazu stoji pandurija i neda nam da prođemo. Ja san ih bezuspješno pokušavala šarmirat  , Petra je razbila nogu na nekoj dasci i izderala se na barba policajca  , pa smo ga onda malo molili  , pa smo ga pokušavali nadmudrit…ali bezuspješno… na kraju je Petru nekako pustia, ne znan kako, ali se sićan da san se ja zaderala «zašto nju? Zašto ne mene? Ja iman kraću suknjicu!»  . Koja taktika, priznajte da je dobra…ali ipak nije pomoglo. Na kraju su Stana i Sanda kroz neki vrt ušli na katalinka, a ja san ostala sama i počela me vatat panika i onda san samo PROTRČALA kraj pandurije i auta i marica i cile te mase ljudi koja se tu skupila nezadovoljna šta ne može uć nazad gore, a ja trčin sa Nikolon kojeg san puten ugrabila. I sve bi bilo super da nije dotrča za nama jedan pandur i reka «Policajac vidi sve» . WOW! Izjava dana definitivno. Na kraju san odustala, sila sa nekin likovima kraj ceste i čekala ko mali klošar da me neko pokupi i vodi doma… Tugu sam ugušila u krafnama iz mate  . Da…bila je to stvarno dobra večer. Usprkos policajcima i glupom mistu i tome šta me Petra slučajno udrila lakton u rebra i tome šta mi je falila jedna osoba… I naravno, ne bi se ja zvala Nina da nisan iskidala neki komad robe… Ovaj put Radan mi je probuža gege (ne budite maštoviti, čiketa me…). P.S. Iako je Sanda zadužena za objavljivanje slika jer je moj aparat uglavnom sta u torbi, jednu sliku moran stavit, nek se Tina ne ljuti, ali ovo mi je preslatka slika. Naime ona (ona mala riđokosa iza šta se sakriva) biži od svitla…   |
subota, 10.06.2006.
Ukradeno lice
|
Negdje daleko neki sat otkucava ponoć, a netko se voli ispod najmanjeg dimnjaka u gradu… ili nekog drugog dimnjaka… Daleko je to… Daleko od mene i moje priče. Ja, u svojoj priči, stojim ispred ogledala, tražeći nešto u njemu. Ali bezuspješno. Iz ogledala me promatra moje vlastito lice. Ili ja njega promatram… Ma prekasno je da bi o tome razmišljala. Stvari na kraju opet dođu na isto, samo optrče još jedan krug.
I dalje sam ispred ogledala. Ne shvaćam čemu odjednom to? Preumorna…preumorna od proteklog dana, od pritiska, od očekivanja, pa čak i od neba koje nikako da se odluči između sunca i oblaka, želim otići, ali oči ne žele otići od ogledala. Samo čekam da završi sve kao što je prije par trenutaka završio taj dan, ali evo već počinje novi, a ja ga dočekujem ispred ogledala. Znate li onaj osjećaj kad se dugo bez treptaja i pomaka gledate u ogledalu, i onda odjednom kao da to lice unutra nije dio vas. Neprepoznatljivo vam je, daleko, zanimljivo, čudno… Da, da…čudno… I ovo nisam izmislila, probajte to ako niste još… Lice iz ogledala mi se počne smijati. Ne osmjehivati-SMIJATI. Smijem se sama sebi. Nisam normalna, o čemu razmišljam i što uopće pokušavam? Ne znam… Nekad sam sama sebi čudna koliko i ono ukradeno lice u ogledalu. Napravim korak dalje i shvatim kako se odjednom pokrenuo cijeli jedan novi svijet svjetla i sjene u igri s mojim tijelom. Savršeno. Trenutak koji se nikada neće ponoviti. Zrake koje se više nikada neće na taj isti način poklopiti… Stvarno savršeno… Idem u krevet, sretna i umorna. Umorna zbog teškog dana, a beskrajno sretna zbog ogledala, sjena, svjetla, trenutka i njega.  |
utorak, 06.06.2006.
Hitno trebam zraka, pluća su mi premala...
|
Bia bi ka red da napišen neki novi post…jel
? I ovako vidin da na temu Luke i niste nešto razgovorljivi (pripisat ću to tome šta ga većina vas ne poznaje). Nije baš da imam inspiracije za novi post…ali to je već izvan moje moći upravljanja. Za to krivim školu i onu četvorku za koju se tako krvnički borim (pretjerujem, ne borim se toliko, evo sam dokaz je to šta umisto da učin biologiju, ja smišljam novi post). Jednom je jedna osoba meni jako draga rekla «Ta gimnazija stvarno isiše iz vas svu kreativnost». Do sad i nisam o tome razmišljala i ne znam zašto mi je sad to palo na pamet, ali možda je stvarno tako… U biti otprilike tako. U toj gimnaziji stvarno nemaš prostora za izrazit svoju kreativnost, osim ako u izražavanje kreativnosti ubrajamo ukrašavanje teke iz vjeronauka ( ) ili pak dramsku grupu iz koje sam izbaćena zbog (pazi sad!) iskazivanja svog mišljenja . U toj školi jedino šta traže od tebe je da štrebaš, štrebaš, štrebaš (ili učiš, učiš, učiš), dođeš isprid njih, izrecitiraš im naštrebano (naučeno) i za tjedan dana se ne sičaš ni cjeline koju si odgovara, a pogotovo ne kakvog detalja… Rijetko koji prof.ne traži od tebe to…stoga čast iznimkama. Nekako mislim (nadan se) da će se stvari prominit uvođenjem državne mature. Možda…ali svakako, ni tu kreativnost ne može doć do nekog velikog poleta. Ne znam, nekad žalim šta nisam malo talentiranija u crtanju npr. i šta se nisam upisala u umjetničku ili grafičku školu, mislim da bi se ako ne ništa drugo, bolje osječala… i bar bi imala misto za razvijat svoju kreativnost, onako, pravo misto, a ne zidove svoje sobe koji su više krajnje izmučeni mojom kreativnošću, ili barem pokušajima. I, da, nebi se osjećala ka debil. Jer u gimnaziji se prije ili kasnije ako imaš imalo duha počmeš osjećat ka debil…čisto zato šta oni od tebe pokušavaju napravit debila. Zato bi tila sve nadoknadit posli srednje…upisat glumačku akademiju ili novinarstvo… Ali to su već…hm… HIGH HOPES! I zaboravih spomenit da sam sretna, jako sretna zadnjih dana… (to da vas ne ostavim u tupom raspoloženju…).  |
nedjelja, 04.06.2006.
"Dečak iz vode..."
 Kiša je ponovo okrenila, i to onako pošteno…ne znan da li da me to raduje ili baca u depresiju, ali ovih zadnjih par dana san poprilično dobro raspoložena pa eto…neka kiše… Tema ovog posta bi triba bit Luka koji mi se potužija da njega nikako ne spominjen, i da napišen pod hitno nešto o njemu, pa makar ga i ogadila, neće se naljutit… Ali naravno, neću ga ogadit jer za to i neman razloga… Pa Luka… Kako ćete ga pripoznat? Ako obilazite koncerte i često vam za oko zapne osoba koja sidi negdi u nekom kutu (najčešće na podu, prikriženih nogu), kosa mu pada preko lica tako da ga zapravo ni ne vidite i samo po lupkanju nogom ili rukom u ritmu pisme koja tada svira vi svaćate da je ta osoba živa-e pa to je on… Luka je definitivno najflegmatičnija (jel se može to tako reć?) osoba koju san ja u životu srela…i kad kažen to ni najmanje ne pretjerujen… Virujen da je on osoba koja je nekako debelo zalutala na ovaj svit sa nekog drugog, potpuno drugačijeg i nama nepoznatog planeta… Najfascinantnije kod njega je njegova sposobnost da se iskljući…potpuno iskljući… I tako sidimo npr ja, Tina i on na kavi, ja i Tina raspravljamo o nečemu, i odlučimo i njega pitat za mišljenje, i na ono «Luka!» on ka da se probudija iz duuubokog sna i samo nas gleda nekim ultra zbunjenim pogledom koji pokazuje da je on zadnjih 5-10min koliko smo nas dvi pričale bia negdi miljama daleko… Al to njegovo iskljućivanje zapravo nije ništa naspram njegove bezbrižnosti i nasuprot tome zamaranja taaako nevažnim stvarima… Npr nekidan idemo iz Ghettoa, plačamo, i on meni triba vratit 3kn, ali u rukama ima samo 5kn i 2 kovanice po 2kn… I on razvija cilu filozofiju oko toga kako mu je to žena mogla tako vratit i kako će on meni sad vratit moje 3kn… HELLOOOOOO!!!! Reka bi čovik da je on najbezbrižnija osoba na svitu kojemu je u životu sve savršeno… a ne osoba koja na glavi ima 100osoba koje ga konstantno gnjave da počme učit jer će inače okinit x predmeta, pri čemu je x broj veći od 5. I ako ga ikad sretnete na ulici, a znate ga onako samo površno, nemojte mu se javljat, jer-neće vas pripoznat… Nekad se zabrinem da ni mene ne pripoznaje… (ok, to zadnje se zajebajen) A onda će posli doć meni i počet i mene zamarat time kako je ponovo srea nekoga ko mu se javia, a on nema pojma ko bi to moga bit… Ako vas pak pripozna i vi stanete pričat sa njim, nemojte očekivat da on bude nešto vele razgovorljiv…nije van on takav, ni uz najbolju volju…ali to nipošto ne znači da mu niste zanimljivi… A ako mu pokažete zanimanje za EKV ili Azru…ne brinite, zavolit će vas isti tren i zapamtit vas i nema te sile koja će mu vas izbrisat iz pamćenja…virujte meni… J Eto Luka…nadan se da si zadovoljan? |
četvrtak, 01.06.2006.
Ritam njenog srca
|
19:30- grad se kupa u narančastoj svjetlosti kojom ga zasipa sunce, koje umorno putuje ka zapadu. Umorno od uvijek istih lica, zgrada i događaja. Ona ponosno korača gradom u svojim novim Dr. Martens proljetnim cipelicama koje je nedavno kupila. Svjesna je svoje pojave i pogleda koje plijeni. Crna haljina sa crvenom satenskom mašnom prati svaki njen pokret i savršeno opisuje njenu savršenu liniju. Obasjana narančastom svjetlošću, ona izgleda još i ljepše. Upravo je na povratku sa tečaja francuskog, koji joj odgovara koliko i ta haljina. Hoda i dalje gradom, i osluškuje kako ulica voli ritam njenih koraka. Gleda u izloge tražeći nešto novo za sebe. Zapravo, gleda svoju sliku u tim beskrajnim staklima, upijajući svojim velikim crnim očima obrubljenim crnom Max Factor olovkom svaki atom svog lika. S istom onom snagom s kojom to i drugi čine. U jednom od izloga ugleda majicu koja joj se sviđa, i već se vidi u njoj, ali neka ipak malo pričeka…
20:30- on je već čeka na dogovorenom mjestu, po običaju, ona kasni, ali tako to treba biti. Približuje mu se i pomalo hladno ga poljubi, ljubeći zapravo zrak. Hvataju se za ruke i hodaju dalje. On u ničemu ne zaostaje previše za njom. Ona ga čvrsto drži za ruku, kao da svima pokazuje da je on njen, da ga ona posjeduje, da ona posjeduje sve što želi, sve o čemu sanja, da je taj cijeli grad pod njenim nogama. 21:00- stižu na već unaprijed znanu lokaciju. Njihov omiljeni kafić. Najbolji kafić u gradu. Već s vrata dobrodošlicu su im poželjeli ljubomorni pogledi prisutnih ljudi. Sjedaju za najbolji stol i piju najbolju kavu. Uživaju u pažnji koju dobivaju. On u biti ne toliko, njemu ništa nije bitno osim toga da je ona pored njega. Ona uživa u pažnji više nego u njemu. On je za nju samo igračka koja je trenutno zabavlja. 23:30- ona ulazi u stan. Baca torbu na pod, izuva svoje nove Dr. Martens cipele i pažljivo ih sprema u ormar. Skida svoju najdražu srnu haljinu sa crvenom satenskom mašnom sa sebe i ostavlja je beživotnu na krevetu. Navlaći spavaćicu, sjeda na kauč i prazno gleda u zid. Ljudi misle da je ona savršena i hladna. To je teret koji ona mora nositi, to je negativna strana onih čeznutljivih pogleda koje plijeni. Ali i njeno srce pati. Ona nije dovoljno moćna da i time upravlja. I ona ima osjećaje, ali ih vješto skriva ispod svog savršenog pudera.  *** Ovo gore je inaće sastav koji san ja danas Darkiu napisala za zadaćnicu, ko kreten san sidila u blue eyesa i u 15min ga napisala, da bi trčala u školu dat mu ga, da bi ga on uzea i onda ne napisa, nakon čega ga je ogadia, i kad san ga pitala da mi ga vrati nije tia, da bi na kraju na odmoru ja izašla isprid škole i vidila svekoliko pučanstvo iz njegovog razreda kako se nagurava oko tog papira i čita... I onda vi budite dobri, trudite se oko ljudi, pomažite im i činite usluge, da bi zauzvrat dobili nešto ovakvo... Da...zahvaljujem se ovim putem Darki... Tvoj sastav je zasigurno puno bolji od ovoga... Al moga si makar reć "hvala" za pokušaj i dobru volju... |
Živimo zdravo, vozajmo se biciklama, ne autobusima...
|
A koji naporni dan… ne znan uopće otkud mi snaga za tipkat sad… A šta da van kažen, očito da me inspiracija (nazovimo to tako) vata u jako čudnim trenutcima… A i kad san umorna postanem hiperaktivna, pa ne mogu razmišljat o teškim i ozbiljnim stvarima… To je razlog zašto sad ovo pišen…ali objavit ću ujutro, da se ne naviknete na svaki dan drugi post…to nikako nebi bilo dobro…
Zadnjih dana se vucaran po firulama koliko nisan u cilom svom životu, pa ni onda kad san svaki dan klipsala tamo na fizikalnu zbog kolina… Zahvalimo tome šta mi trenutno 3osobe iz uže familije leže tamo… Jedna od te tri osobe je rođak od 6godina kojem kad san bila u posjeti, došla je doktorica i mrtva ozbiljna s nekim usiljenim osmijehom rekla «A vi ste mama, je li?»…  Nije dosta šta mi cili prethodni dan Plete i Kulić govore kako u nekoj haljinici (marina onoj tvojoj) izgledan ka trudnica, nego sad još i to… Na odlasku san bila toliko izvan sebe, da san zaboravila brojit katove i otišla jedan prenisko…te završila na odjelu «psihijatrija»…(sad će se neki slaaaatko nasmijat, al nek vam bude)… i pitaj gospu kad bi ja svatila da san zalutala da nisan malo pozornije pogledala oko sebe i uočila jako, jako čudne ljude (ne pretjerujem)… Oni endemi iz autobusa im nisu ni nožnog palca… Sva srića, na vrime san se izvukla odatle i zapamtila za ubuduće-BROJI KATOVE!!! I ako vam ikad bude triba vodić kroz firule, meni se javite, ka ni kod tableta-nema greške...  Pauk mi gmiže upravo po stolu, a sestra je konstantirala da je izgmiza iz ruže koja mi se suši na prozoru već danima, a ja je jednostavno neman vrimena odstranit… To je već 2.pauk danas… Jutros san sideći na kauču ugledala najvećeg pauka u svom životu na plafonu (ne pretjerujem ni ovaj put), pa san zvala tetu Maju (od barba Ante-istjerivača golubova-ženu) da mi ga ubije. Ostatak dana sam izbjegavala dnevni boravak držeći se onoga «šta je sigurno sigurno je»…inače, mrzin te glupe poslovice, ne znan šta me vata… Neću vas više gnjavit, znan da van je tlaka čitat duge postove, pa eto imam razumijevanja…a i više ništa pametno neman za napisat… OSIM (!!!) jedne stvari: u zadnje vrime je posta trend ić u školu biciklama, koliko god to riskantno bilo ako ste spretni ka Tina ili ja, ili ako živite na Trsteniku ili Pujankama, kao Tina i ja…ali izvedivo je, za razliku od naših mejaških ili pak solinjana kojima bi i uz najbolju volju to bila nemoguća misija… E, ali Tina i Sanda uredno idu na biciklama, dok se ja drmusam u autobusima, ili trčim za njima… I dajte ljudi, donirajte mi na par dana neku pristojnu biciklu, da ne buden autsajderica… Role??? Skejt??? Romobil??? Dajte bar rošule???  |
utorak, 30.05.2006.
Autobusi...
|
Hej,hej!
Evo već je odavno bilo najavljeno moje gostovanje na ovom blogu,pa eto…da napokon napišem taj post. Pa…post će bit o tome koje vas sve nepogode mogu snaći u autobusu.Bit će u obliku mini prirućnika(ovo je poželjno da kopi pejstate): BUSEVI,STARČIĆI I KAKO PREŽIVJETI S NJIMA. Naime neki dan san primjetila kakvi se svi tihi ratovi odvijaju u busevima iza onih oznojenih,izmućenih lica.Stojim ja tako u busu i vodin jedan od takvih ratova.Na moja leđa naslonjena leđa neke babe,i cilin puten od trstenika do spinuta(dobro aj,do općine) me je gurala.Faca mi je bila zalipljena u staklo,teško san disala i nisan mogla pustit glas negodovanja. Ali onda sam uzela stvar u svoje ruke,izvadila saćmaricu iz školske torbe i prosvirala joj glavu…Ma zajebajen se,gurala san i ja nju.Leđima.A sve je izgledalo ka da nije ništa i dalje smo se smiješkale.Fascinantno.Onda…Najveći problem u busevima su babe(i pokoji dida) sa svojim kesama sa pazara kojima se broj nezna. I ako je gužva,riskirate da van par kesa bude non šalantno spušteno na nogu,a kad se probate izvuć odatle optuže vas da in bacate kese,da ćete im razbit jaja,slomit salatu…jednom prilikom san imala ekskluzivno pravo da uživo sudjelujen u dokazivanju nadmoći jedne bakice.Sa prolaza na početku busa je bacila kese na sidalo iza kruga koje se bilo taman ispraznilo,a sve da bi rezervirala to tako neophodno misto.A ja san to tako fascinirano gledala.Raširila san oči,zadržala dah i ono…kao u usporenoj snimci pratila putanju kese.Wow! I…nisan neodgojena,ali nikad in se ne dižen u busu.A mislin nemaju ništa radit po cili dan nego izmišljaju pizdarije da ranim jutrom idu na pazar,a mogu cili dan sidit.Pa ne moraju i u busu…Za razliku od nas,marljivih učenika,rastrganih brojnim obvezama…Neću spominjat starčiće u đačkom.Ej,ĐAČKOM busu.Tada odjednom,iznenada očorave i ne vide da slovima od kojih 20ak cm piše 'za đake'.Ali zato su dobro upućeni da se plastićne ambalaže odkupljuju za 50 lipa,pa im eto razlog više za napunit one ultra velike kese.I JOŠ PAR SAVJETA VAŠE OMILJENE SPISATELJICE-NINE: 1) ako se kojim slučajem imate te sriće da se vozite nesritnim autobusom br.9 (ima nas ode takvih) i u autobusu sretnete čovika koji izgleda indentično Borisu Mikšiću, nemojte se derati «Mikšić! Mikšić!» ni napadat bidnog čovika…jer, NE, to nije B. Mikšić, samo neki nepoznati klon… 2) ako pak čekate autobus br.18 (posebno upozoravan na zadnju 18ku) i več sa 100m udaljenosti čujete gromoglasne krikove «Romeo! Romeo!»- NI U NAJGOREM LUDILU NE ULAZITE U TAJ BUS! Ustaše s Mejaša su na potezu… 3) ako se nalazite ponovno u busu br.9 i nasuprot vas sidi ženska i konstantno tipka na mobitel (siemens cv65) a u razmacima besramno bulji u vas- ne nadjačavajte se s njom u buljenju, ona će vas poraziti. Mogla bi ovako bar još do 10, ali ovo su vam 3 najvažnija upozorenja. I naravno, ako čujete nekoga u 7ipo ujutro u busu kako se grohotom smije, javite mi se, ja sam u tom busu… Valjda nismo upilale, pozdrav od vaše Purple eyes Nine i suradnice Tine… Kissich svima. Nadam se da je Plenković koliko toliko zadovoljan, malo me muči nedostatak inspiracije… PS. Gledajte žutu minutu, naše tri mejašice su imale bliski susret sa tobožnjim staklarima kraj Quasimoda… |
